Kratke Priče

Čekajući kišu (1. deo)

Svanulo je sedamsto devedeseto jutro mog izgnanstva. Kiša i dalje nije pala a beton je to iskoristio da se još malo iskrivi pod suncem koje je tvrdoglavo pržilo.

Kroz ispucale prozorske okvire svog stana posmatrao sam ulicu i prolaznike. Posmatrao sam ženu u stanu preko puta kako pažljivo širi beli veš na uzanoj terasi. Vodila je računa o svakoj krpici, starala se da bude što više razvučena, ali toliko da štipaljkom uspešno obuhvati i sledeću. Delovalo mi je kao da je svaki santimetar kanapa za veš pravilno iskorišćen.

Zvala se Dana. Nismo nikada razgovarali. To i ne bi bilo moguće jer je gluvonema.

Poštar je jednom prilikom, verovatno iz čiste lenjosti, ostavio hrpu pisama u mom sandučetu, praveći mi tom prilikom dva problema.

Prvi, očigledni problem koji mi je poštar napravio, bio je gnev stanara koji su se više od dva meseca pitali gde su njihovi računi. Budući da u ovom kraju niko ni sa kim nije razgovarao duže od obaveznog ‘dobar dan, komšija’, kada je poštareva greška izašla na videlo, niko ni jednog trenutka nije pomislio da moja malenkost sa tim incidentom nema apsolutno nikakve veze.

Bradati besposličar sa prvog sprata je urlao, bezbedan u granicama svog doma. Psovao me, proklinjao i obasipao najstrašnijim uvredama koje možete zamisliti. Penzionerka Rada, gospođa koja se hvalila desetinama unuka, mrštila se toliko snažno kada prođem pored nje da sam svakog trenutka osećao da će se srušiti od iscrpljenosti.

Nekoliko njih mi se otvoreno obratilo, negodujući i vrteći glavom, otimajući pisma iz mojih ruku. Jedina osoba koja me nije izvređala bila je Dana. Njeno pismo bilo je poslednje u gomili. Lično sam joj ga odneo na vrata, nakon što me je nekulturni, nagojeni klinac uputio ko je ona i gde živi. ‘Ona ti je gluvonema’, rekao je uz podrugljiv osmeh praćen mimikom. ‘Ali deca su joj normalna’.

Sećam se tog upornog osećaja krivice dok sam se peo stepenicama njenog ulaza i pitao da li ima svrhe zvoniti. Nadao sam se da su joj deca kod kuće. Tako je i bilo.

Vrata je otvorila četvorogodišnja devojčica, a Dana se ubrzo pojavila.

Bila je u svetloplavoj kućnoj haljini u kojoj sam je čisto viđao na terasi. Haljina je vešto sakrivala blagi višak kilograma, a isticala određene obline onako kako se to samo na ženskom telu može postići. Nešto u njenoj pojavi podsetilo me je na ženu koju sam jako dobro pamtio a tako daleko ostavio iza sebe.

Uz najbolji naklon koji sam umeo da izvedem, pružio sam joj pisma šireći ruke i skupljajući ramena u znak izvinjenja. Mešavina zbunjenosti i ljutnje a odmah zatim i pomirenja prešli su joj preko lica. Uzela je pismo i pogledala ga dok sam još stajao na vratima. Ako je sadržaj pisma i bio bitan, ona to ničim nije odavala. Pogledavši me, pokazala je na šporet na kom je stajala domaća kafa. Sam pokret uz upitan izraz lica imao je pozivajući karakter, pa sam mimo svog običaja pristao da uđem.

Pokazala mi je da sednem za sto u dnevnoj sobi, preko puta njenog sedmogodišnjeg sina koji je u tom trenutku crtao robota običnom olovkom.

-Ćao, ja sam Martin, a ti? – skočio je klinac i razbio u paramparčad tišinu čije snage nisam ni bio svestan. Pružio mi je detinju ručicu, umazanu čokoladom. Njegov pogled bio je neverovatno bistar.

-Ja sam Nikola, drago mi je.

Očekivao sam nalet pitanja, manifestaciju radoznalosti kao logičan splet događaja, ali to se nije desilo. Martin se vratio u stolicu i nastavio da crta.

Gledao sam oko sebe.

Stan je bio oskudno namešten i mirisao je na staro, baš kao i moj. Baš kao i većina stanova u zgradi, shvatao sam. Ovaj deo grada je prilično siromašan i ljudi u njemu žive iz dva razloga: da bi se sklonili ili zato što nemaju gde drugde. Ja sam spadao u ove prve.

Jedina polica u sobi stajala je iznad televizora. Na njoj se nalazilo nekoliko knjiga, budilnik i dve porodične fotografije. Na prvoj je nepoznata porodica ozbiljno gledala u fotografa, bez najmanje naznake osmeha. Shvatio sam da je to Danina fotografija iz detinjstva. A na drugoj su ona i njen muž, čije je lice bilo prešarano crnim flomasterom, držali u krilu svako po jedno dete.

Moje razvijanje teorija i nastavak razgledanja inventara prekinula je upravo Dana, tihim ali gracioznim povratkom u sobu. Nosila je poslužavnik sa dve kafe u belim šoljicama tamnoplavih oboda i kutijicom šećera na kocke. Zauzeh mesto za stolom i nakon što je spustila poslužavnik prihvatih se šoljica i položih ih na odgovarajuće pozicije: jednu ispred sebe, a drugu ispred preostalog mesta za sedenje. Klimnula je glavom i hitro stavila sebi tri kockice šećera.

Dok je zauzimala mesto, primetio sam da joj je jedna bretela skliznula sa ramena. Trudio sam se svim snagama da ne gledam, nadajući se da će primetiti propust i ispraviti ga.

Srknuo sam kafu, pitajući se šta treba da radim, da li treba da pričam sa Martinom ili da popijem kafu što pre i nestanem. Jezik znakova nisam poznavao. Zapravo, nikada mi nije ni palo na pamet da ga naučim. Jedan deo mene se stideo zbog toga, drugi je bio ravnodušan.

Srknuo sam kafu. Bila je prevruća. Tada sam se još uvek u sebi molio za kišu, još uvek sam joj se nadao, pa sam pomislio kako bi bilo dobro da padne.

Sada se više ni ne nadam, a nisam ni siguran da mi je stalo.

Izučavao sam šaru miljea nad kojim sam držao ruke. Graške znoja su bile u pripravnosti – još koji minut i nastupiće podne, a u podne je pakao preblizu.

Dana nije delovala kao da je muči toplota. Mirno je vrtela kašičicu u krug na samoj površini kafe, a ja sam iz čiste dosade pogledao u njeno ogoljeno rame.

Uhvatila je moj pogled i bezizražajno ga presrela svojim. I to nije bilo najgore od svega. Odlučila je da ga ne skine sa mene.

Upalio sam se iznutra. Psovao sam svoju slabost, psovao sam odluku da uđem. Obuzeo me je bes prema sebi i svom ponašanju.

Srknuo sam još malo. Pretoplo. Znao sam da mi je čelo natopljeno.

U jednom očajničkom pokušaju smirivanja sopstvenih nemira pitao sam Martina šta crta, pokušavajući i da ne razmišljam o Daninom pogledu koji me je i dalje držao prikovanog.

-To vas ne zanima. – odgovorio je mali. – Vi ste ovde zbog moje majke. Ali, možete otići. Ne dopadate joj se. Primetite kako vas ravnodušno gleda, primetite kako u njoj ne budite nikakvo crvenilo, nikakvo interesovanje, nikakvu želju da sazna bilo šta o vama.

Zapanjen ovim rečima, naložih sebi da se smirim i odbranim najdostojanstvenije moguće.

-Ne, Martine, nisam došao zbog toga. Samo sam vam doneo pismo koje je kod mene greškom dospelo. Pogrešno si razumeo…

Podigao je glavu sa crteža, usredsredio svoje plave oči na mene, suzio pogled i nastavio.

-Ne dopadate joj se. Nije čak ni izvukla ‘Jezik znakova za početnike’ koji drži u fioci stola. Ona je usamljena, sestra i ja joj nismo odgovarajuće društvo. Ali niste ni vi. Molim vas, idite.

Ohrabrih se da pogledam u nju. I dalje je to radila. Jedino što se menjalo je vreme i količina vode koja napušta moje telo. Kap znoja sa mog čela pala je u kafu. Dočekao sam je spremno kao znak da je vreme da krenem.

Ustao sam i poklonio se u znak zahvalnosti i izvinjenja.

Dana je ustala za mnom, a Martin za njom. Nesigurno sam koračao ka vratima, boreći se sa vrućinom i osećajem nelagodnosti u stomaku.

Na putu do vrata im se pridružila i devojčica. Nikad ne saznah njeno ime.

-Ćao Martine, ćao Dano, ćao devojčice, rekoh na vratima uz najljubazniji smešak koji sam imao na raspologanju.

Nije bilo odgovora. Samo prazni pogledi, tužni i ogoljeni od emocija. Izašavši u hodnik, osvrnuh se još jednom ali vrata su bila zatvorena.