Crtice

Cveće je poziralo suncu na ovaj tužan jesenji dan kada smo se rastali sa bakom. Preživelo je i zime i mrazove, teške suše i dedina protivljenja. I moje igranje sa loptom koja je umela da zaluta i polomi koju grančicu. I radoznale mačke, dosadne krtičnjake i brojne pse. Ponosno ju je, u svim svojim bojama, ispratilo.

Kao i mnoge žene njenih godina u ovim krajevima, živela je da ugodi drugima. Živela je da deca budu srećna i zdrava, a njoj šta ostane. Nikada se nije žalila na svoje zdravlje, iako je bilo krhko i slabašno poslednjih godina. Nikada je nisam video da pusti suzu, iako je bilo puno razloga za to. Nikada ništa za sebe nije tražila.

Kada dolazim u selo, ona me prva sačeka i pozdravi. Kafa se kuva a činija sa projom stoji na stolu, pokrivena krpom, da se ne ohladi.

I večito u jurnjavi, da nahrani stoku, da stavi piliće u kutiju pored šporeta da im ne bude hladno. Da stigne u baštu da posadi luk, da ubere papriku za decu i unuke.
Da spremi najlepše vanilice i najbolju sarmu za slavu. Da isplete džemper.

A uveče, ako ostane vremena, tu je neka turska serija. Krene da mi prepričava, a ja je prekinem, odmahnem rukom. U fazonu, ima vremena. A sad mi krivo, sad bih je slušao da mi prepričava cele epizode, potanko.

I tog poslednjeg jutra mi je rekla, samo da ste vi, deco moja, dobro. I ode… Neka joj je laka zemlja.