Crtice

Telefon. Mobilni. Smartfon. Laptop. Grafička. Miš. Slušalice. Pojačalo. Prevoz. Saobraćaj. Buka. Radovi na ulici, radovi u stanu iznad.
Obaveze. Nemiri. Frustracije. Iščekivanja. Krediti. Poskupljenja. Redovi čekanja. Sastanci kojima nikako da dođe kraj. Ručak sa poslovnim partnerom. Ručak sa direktorom. Guranje u zadimljenom kafiću uz obavezno čekanje konobara. Poručivanje hrane online. Bombardovanje informacijama i dezinformacijama. Upijanje lažnih vesti, teških vesti. Ubistva, otmice, silovanja, skandali. Rasprava da li vakcina leči ili šteti.

I šta se sve još neće isprečiti između nas i prirode.

Šta ćemo to još izmisliti da bismo odložili ili otkazali odlazak u šumu, na planinu. More je lepo ali more je biznis. Uglavnom. Tamo te jure da ti prodaju koktel, tamo bacaš pikavac na šljunak, tamo platiš plastičnu ležaljku i slušaš modernu muziku koju možda ne voliš. Tamo parkiraju brodić pored obale iz kog curi ulje i po neka fekalijica.

Tamo ideš da bi se slikao.

Na planini, na brdima kojima piče divlji konji i kojima zuje razne osice, na livadama čije te trave maze po nogama i ponekad časte jednim trnom u stopalu, tamo su druga pravila. Iako se čovek svim silama trudi da je upropasti, neki zakoni prirode i dalje važe. Zabluda je da ona ne traži od nas bilo šta. Naprotiv, sad traži više nego ikad. A mi, dođemo, prošetamo, odmorimo, upijemo taj vazduh i pročistimo sinuse od gradskih otrova, uživamo u predelima, poneko od nas baci i neku plastičnu flašicu, pa jebiga – živi smo ljudi. Obavezno se zapitamo zašto ne dolazimo češće i taman kada pomislimo da bismo mogli nekako i da joj se odužimo, dođe vreme da se vratimo nazad u svoje betonske kaveze i vrhovima prstiju obradujemo dirke tastature.