Crtice

Hoda po oblacima, po užarenom kamenju, naoštrenim šiljcima ili tankom ledu. Nije mu bitno, dokle god je predmet njegove opčinjenosti, izvor njegove smetenosti i zbunjenosti tu negde, blizu. Samo da mu je da oseti njen miris, samo da mu je da čuje njen glas.

On će zgaziti na taj mekani, providni oblak u kome prečesto obitava i propasti tako slavno i beskorisno, da će se publika u njegovoj glavi smejati i vrištati u glas.

On će skinuti svoje pohabane cipele i stati na vrelo kamenje, sporo i pažljivo, da oseti svaku opekotinu kao zasluženu. Jer, to što ga vodi, što ga tera da gazi, uzvišenije je od nekog tamo bola koji će svakako proći i desiti se iznova.

On će na oštrim šiljcima pustiti svoju krv, ali i krv drugih ljudi, nije njemu to strano. Krv je za njega tada samo tečnost, nešto što se izliva kada stvari krenu naopako. A u moru naopakih stvari, kada talasi zaljubljenosti udare, ponesu i razbiju ono malo smisla koji život nosi sa sobom, prolivenu krv on posmatra kao samo još jedan zalog. Za nju, naravno.

On će izuti svoje zimske čizme, skinuti svoje tople čarape i bosonog osetiti površinu leda koji blista pod njim. I uživaće u tom trenutku pucketavog prkosa sili zemljine teže, dok ga dubine ponora budu zvale da im se konačno pridruži i da se sa njima spoji u hladnom zagrljaju. I tonuće, bezbrižan i glup, misleći da će ga toplina njenog zagrljaja spasiti od onoga što ga čeka.