Crtice

Svemu su krive ove pasje godine…

Zaokružiš tri decenije i skratiš koplja, poneseš manji štit a konja više i ne vodiš u boj.

Plašiš se i dalje, ali samo neizvesnosti. Svakoj rani znaš vreme zarastanja. I poznaješ bol, spreman je odgovarajući krik, svaki uzdah mirno sačeka svoj red.

I prođe, svaki put u sve jačoj tišini.

I ko sam ja da njoj zameram što neće ni na sekund da odglumi da ne zna moj sledeći potez. Ko sam ja da ispred nje stanem i da se preslabog garda žalim na svaki udarac.

Odakle meni smelost da u toj igri u kojoj sam večito autsajder, postavljam neka svoja pravila njoj koja nikad nije štedela sebe, koja je uvek u prvim redovima, punog srca probijala protivnički bedem. Napuštena, razočarana, poražena svojim trudom, nekad na štitu, nekad na konju, uvek se vraćala u stroj.

Slabija, da, ali ipak tu.

Zar sada, kada su joj mačevi tuplji, udarci kraći a umor došao po svoje, ja koji sam se uvek držao po strani i prošao sa površinskim ranama, imam pravo da pričam kako nismo isti, kako ja mogu da dam više, kako je moj doprinos igri veći.

I kako to, eto, u tom nekom mom svetu tragičnih fantazija, pobogu, nije fer.