Crtice

Sedeti u tišini i pisati dok se svetlost lampe u uglu sobe jedva nazire, nije lako. Dok se život dešava negde izvan, možda i kilometrima daleko, biti osuđen na vrtoglavo naviranje jeftinih ideja koje neskromno pretenduju da postanu priče, nije lako. Preispitivati svaku svoju odluku, donesenu i nedonesenu, nazirati milione scenarija a ne radovati se nijednom, nije lako. I nije lako pronaći reči za nešto što se ne da opisati, što se ne može ponoviti i ovekoveciti bilo kojim zemaljskim čudom, ali je neophodno probati.

Ukrotiti i smestiti na zbijene redove papira po neku iskricu lepote i odsjaja u nečijem oku. Po neki glas čijim smo notama robovi. Po neki dodir i slutnju koja nas lomi i podiže. Po neku bol koja gubi na snazi što je bliža papiru.

Pisati sa skrivenom, sebičnom namerom da se u tom lavirintu reči i opisa mnogi pronađu pa izgube.

Onaj koji piše bar tada uspeva da udovolji svojoj osobenosti i da ubere plodove svoje narcisoidne hvalisavosti. I sve one misli koje mu na lice navlače pogled pun zbunjenosti u normalnim životnim situacijama, sve unutrašnje borbe i samoće, sva neuklapanja i ispadanja iz koloseka dobijaju svrhu.