Kratke Priče

Ispočetka

  • 29. 08. 2016.
  • icon
  • 0

Juče si svratila kod mene, negde posle podneva.

Pili smo kafu, pričali o uobičajenim stvarima, držeći teške teme zarobljene u sobama za mučenje naših umova. A i zašto bismo ih oslobađali kad su teške, zahtevne. One nas dele na dve suprotne strane zida sazidanog od neprobojnog materijala, produkta ljudske sujete i gluposti.

Ne, to je bilo jedno sasvim mirno popodne.

Pohvalio sam tvoj crveni džemper, uživao u kafi koju si za mene skuvala, pričao o knjigama koje bih čitao sa tobom i mestima na kojima bih želeo da napravimo zajedničke fotografije.
Smejali smo se i grlili, a dok sam shvatao kako je tvoj smeh jedino što me čini istinski srećnim, ti si shvatala da je vreme da odeš.

I to si uradila. Tiho, bez pozdrava, onako kako ti misliš da najmanje boli.

Dođeš, poljuljaš ovaj brod, izgubljen za sve radare i bez i jedne preostale mape. Uzburkaš more oko njega i otploviš na bezbedno.

Provedem neko vreme gledajući u pravcu mesta na kom si sedela, pokušavajući da zadržim tu sliku u svojoj glavi.

Slika izbledi, operem već čiste šolje, opsujem onog u ogledalu i nastavim dalje.

Ispočetka.

Ostavite komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *