Kratke Priče

Da li misliš da sam lud?

  • 17. 11. 2017.
  • icon
  • 0

Znate, i ja imam tog nekog prijatelja kog je jednom, sada već davno, ostavila devojka. Tehnički, ostavio je on nju, ali mu se zbog komplikovane prirode situacije više isplati da kaže kako je ostavljen. Tako se, uostalom, i oseća.

Ako bismo se još samo malo bavili tehnikalijama, shvatili bismo da ona njemu nikada i nije bila ništa više od samo jedne žene koja se tako pojavi, ostavi traga čija se snaga i dubina nikada ne mogu objasniti, a kamoli ukloniti.

Prebolećeš ti to već nekad. Nikad ne znaš šta nosi sutra. Srešćeš nekog ko ti više odgovara. Ima još puno ribe u moru (ta mu je omiljena). Vreme leči sve.

Mnogo je puta već dočekao to famozno ‘sutra’, nije sreo nikoga ko mu odgovara, do mora nikako da stigne a vremena je imao napretek. I znate šta? Smučili smo mu se. Svi mi što ga, navodno, slušamo, dajemo savete, šaljemo kod terapeuta.

-Stvarno? Da odem na terapiju? Šta će mi terapeut reći? Da treba da se posvetim sebi, da izlazim, upoznam nove ljude, čitam više, upišem neki jezik, krenem na treći sport uporedo? Ili će kroz subliminalne poruke sa osvrtanjem na moje detinjstvo i naznake napuštenosti doći do srži problema koji leži u odnosu sa roditeljima? Više efekta ima nasmejano lice komšije ispred dragstora koji tuče trećeg Jelena od jutros i pita je l’ jebem nešto.

Umeo je na poseban način da se zahvali na konstruktivnim predlozima. Umeo je da bude prisutan fizički, a duhom negde daleko, verovatno sa njom u nekim dugačkim razgovorima, beskrajnim noćima koje mi je nekoliko puta opisivao sa sve više detalja.

Verujem da su devojke sa kojima je išao na sastanke i kojima je, koliko god se trudio da to ne radi, uvek na kraju pričao o njoj, bile u najmanju ruku ljubomorne na način na koji je njegovo biće bilo obuzeto jednom ženskom osobom. Rekao bih, u svojoj slobodnoj interpretaciji, da ju je voleo onako kako nas uče samo na filmu – bez ikakve rezerve, do samog kraja i po svaku cenu. 

Jednom prilikom sam dozvolio sebi da pretpostavim naglas kako on možda i ne želi da prestane da misli o njoj. Kao da su ga tuga i nedohvatljiv smisao sreće zauvek uvukli u centrifugu koja ne planira da ga ispljune. Podigao je glavu i pogledao me, namršten i spreman da se brani.

A onda je prasnuo u smeh.

-Čudno je to, reče, kako svi pomisle nešto slično. A to je samo zato što ja previše detaljno opisujem svoj odnos sa njom i ono što mi nedostaje. Kao da ste svi rasli ispod nekog kamena i kao da je svaka vaša veza, svaka avanturica stala u jedan jedini stih koji se opeva u kafani, zalije i zaboravi. E pa, vidiš, meni je ona mnogo više. I ja sam svestan koliki je to problem. Nekad bih voleo da sam kao većina vas, sposoban da se verem po drveću skačem sa grane na granu, uzimajući tačno onoliko koliko znam da mogu da dam. Nekad bih voleo da mogu da cenim dobrotu, pažnju, iskrenost, inteligenciju i sve te retke a skupocene osobine koje prepoznajem u malobrojnim devojkama sa kojima sam popio tu, tako nesrećnu, kafu. Ali ne mogu, koliko god se trudio. Meni treba ona sa svim svojim tragično lošim osobinama sa fatalnim posledicama po mene.

Nagovarao sam ga da je pozove, čak je i on govorio da bi ona pristala da se vidi sa njim. Tada sam, međutim, dobio iscrpno objašnjenje u vidu verbalno-empirijskog dokaza zašto njihov odnos nikada ne bi imao smisla. Zašto je i kako sistematski uništen od strane niza pogrešnih trenutaka na pogrešnim mestima. I kada bih seo da razmislim, shvatao bih da je zaista bilo tako.

Ni činjenica da je niko od njegovih prijatelja, uključujući i mene, nije poznavao, nije više imala bilo kakvu težinu. Oni prosto nisu imali kud.

Verujem da patnja dolazi u talasima različite jačine i da je ljudska priroda vrlo kreativna kad je u pitanju ispoljavanje te iste patnje, ali ovu njegovu nikada ranije nisam sretao. Umeo je da se isključi u sred razgovora u koji je bilo uključeno podosta ljudi. Samo bi se zagledao u jednu tačku ispred sebe, nalaktio i postao sanjiv. I dalje se smejao i povremeno klimao glavom, ali cvet u saksiji bi vam tada bio bolji sagovornik.

-Ne shvataš, Slaviša, – govorio mi je jednom – ti i ja ćemo sada ovde pričati o mom bolu, probati da objasnimo, definišemo, demistifikujemo i ublažimo razne događaje i posledice koje me muče. I sve će delovati kao da se kreće u nekom smeru. Kao da, konačno, nekako, sve dolazi na svoje. Kao da ću se pomeriti sa ove najmrtvije tačke od svih mrtvih tačaka. Ali, hoćeš da ti kažem šta će zapravo da se desi? To olakšanje koje osetim nakon razgovora sa tobom će nestati onog trenutka kada kročim u svoj auto, zatvorim vrata i hermetički se zarobim svojim mislima iz kojih ona ne izbija. Kako ne shvataš? Nakon sveg ovog vremena, njoj se odatle ne mrda, ona je tu da ostane. I ona, i njene izgovorene reči, i njeni pogledi, i njene poruke naučene napamet i njene krišom uslikane fotografije koje sam odavno obrisao.

Sretao sam ga ispred zgrade u kojoj je radio kako naslonjen na zid puši i zvera naokolo kao da se od nekoga krije. Dešavalo se da prođem pored njega i budem uplašen tim sablasnim sekundama koje prođu dok me ne prepozna. A znamo se čitavog života.

I baš zato što se toliko dugo znamo, nisam bio iznenađen i nepoverljiv kada me je jednog dana pozvao i rekao:

-Znaš kako sam ti pričao da se sećam sve manje i manje mojih i njenih zajedničkih trenutaka?

Pomislili biste – pa i nije to tako čudno, ipak je prošlo pet godina. Obično su ovakvi razgovori imali neki uvod ublažen sportskim ili muzičkim temama, jezičkim nedoumicama, većim životnim odlukama i ostalim glupostima. S obzirom da je odmah prešao na stvar, pustio sam ga da priča i sa nestrpljenjem očekivao poentu. I dočekao je.

-E pa, sada se više ničega ne sećam. Tačnije, sećam se, ali sećanja su crno-bela. Njen lik je u njima kao nacrtan za strip! I ceo ambijent je takav. Sve je crno-belo. I kola, i čaše, i krevet, i posteljina, i ormar, i nebo, i dim od cigarete.

Ćutao sam i dalje.

-To je i dalje njeno lice ali su ivice previše oštre, razumeš li me? I ja sam u tim sećanjima lik iz stripa. Nosim onu svoju kariranu košulju koja mi je ostala kod nje. To je ta košulja, znam. Da li misliš da sam lud?

Nekada davno sam pročitao da u ovakvim situacijama nikada ne smete oklevati kada vam je postavljeno slično pitanje od strane prijatelja. Brzo sam odgovorio.

-Naravno da ne. Hajde da se vidimo što pre, da mi objasniš detaljno.

Sedeli smo nekoliko sati. Odložio sam sve svoje obaveze i odlučio da ga saslušam. Pričao mi je o tom stripu koji je čitao pre nekoliko dana – o Dilanu Dogu i devojci koja ga je posetila jer joj je trebala pomoć. Prepričao mi je radnju do izvesnog dela kada je, kako tvrdi, zaspao čitajući na fotelji, a kada se probudio stripa više nije bilo nigde. Sve što je od njega ostalo su sećanja koja su sada imala istu snagu ali potpuno drugačiji, groteskniji oblik.

Nisam znao šta da kažem, osim što sam nekoliko puta ponovio da sam prestravljen i da mu potpuno verujem.

Zahvalio se, a dok sam ulazio u kola, dobacio mi je sa druge strane ulice:

-Znaš šta je smešno? Do pre samo nekoliko sati sam želeo puno toga. Da je zaboravim, da prekinem već jednom sa ovim. Ili da negde ugledam procep kroz koji bih mogao da zamislim nju pored sebe i da se tome ponovo nadam.

-A sada? – pitao sam ga glasno, da nadjačam buku automobila koji su prolazili.

-Sad bih sve dao samo da mogu da je se sećam u boji. Bar njenog lica. Samo to.

Ostavite komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *